objavljeno pon, 18.02.2008 11:57 | autor: mehmet k (Neregistriran)

zahvaljujući svojoj enormnoj lenjosti, tek sad sam se ozbiljnije pozabavio čitanjem vašeg bloga i vrlo sam impresioniran ovim što vidim. Ovaj tekst je, kao i prethodni koje sam pričitao, vrlo lepo sročen, artikulisan i vredan citiranja. Čim shvatim kako da vas addujem kao frienda, učiniću to!!!!

objavljeno pon, 18.02.2008 16:16 | autor: nasdvoje

hvala lepa.

objavljeno pon, 18.02.2008 19:30 | autor: stejsi (Neregistriran)

kul je konstatovati kako smo pametni, vrll i principijelni i međusobno se hvaliti. nego, šta predlažeš? koliko (dugo) ćemo još da klimamo glavom u neverici šta nam se dešava? do kada će nam ideali biti u nebeskoj srbiji, a običan život, vredan čoveka, tek sitnica u vremenu i prostoru?
da se razumemo, teško je logički osporiti bilo šta od toga što si napisao, ali mene iznad svega interesuje plan. kakav plan ima ova zemlja i ljudi koji je vode (a koji ti verovatno bolje spoznaješ od nas jednako ozlojeđenih, ali i jednako zabrinutih) da se iščupa iz kandži izolacije u koje neumitno hrli? zašto me sve ovo prokleto podseća na devedesete? zaista bih voleo da čujem šta je ideja inaćenja i principijelnog insistiranja na pravu i pravdi. jer, hoćemo li promeniti pravila igre? i brinemo li mi zaista o sebi i onima koje ostavljamo ili ćemo večitu inspiraciju i dalje tražiti u mitovima? dokle će naše jedino zaveštanje biti inat i prkos?
naslućujem odgovor - dok god nam ovo rade brutalno kršeći sve civilizacijske norme. ali, kako nam valja poživeti još malo, a nismo sticajem okolnosti rođeni na naftom bogatom tlu (kao norveška) okruženi brdima punim dijamanata (kao pojedine afričke zemlje), gde ćemo iskopati kintu da zemlju mrdnemo unapred? valjda se slažemo, dosta smo šlajfovali. a o tome se radi - biti dovoljno ekonomski jak, a onda pokušati da se izboriš za sebe, narod, zemlju, ideale.
ili to sve nije bitno, jer ode kosovo. mogao bih još, ali me od tebe, nacionalno osvešćenog više od nas pragmatičnih (nisam ironičan), interesuje konkretan odgovor na pitanje - šta je plan?

objavljeno pon, 18.02.2008 20:28 | autor: nasdvoje

hmmm, ne mislim da smo pametni i vrli, principijelni jesmo, i to je s moje tačke gledišta okej. Plan kao takav ne postoji, iz prostog razloga što se situacija menja iz časa u čas i potrebno je mnogo improvizacije i kreacije. To je naš stil. Kad bismo idealizovali situaciju moguće bi bilo tako nešto uraditi, situacija pak zahteva najprizemniju pragmatičnost. Nema se vremena, mora da se igra na osećaj, potpuno bez osmišljene koncepcije i protokola. Na taj način su stvorene najčudesnije stvari. Htedoh da kažem da nema formule i dobro je što je tako.
Dalje, ne igra se po pravilima igre, već se ona krše, legitimno je naše pravo da zahtevamo fer tretman.
Što se tiče dela o našim mentalnim karakteristikama, stojim na stanovištu da je moguća njihova delimična modifikacija ali ne i promena. Mi možemo biti isključivo ono što jesmo. Mnogima to nije jasno. Što je još tragičnije, mnogi među nama ni ne znaju ko smo. Ta prijatna konfuzija kad tad dođe po svoje, ukoliko se ne raspetljava. Grubo ili manje grubo. Mora da boli.
Koliko god da te ovo podseća na devedesete, značajna je novina da ovaj put nismo Mi ti koji otežavaju neku situaciju. S tim u vezi, mora se primetiti manje više izbalansiran stav državnog vrha, što jeste primetna razlika u odnosu na prethodno pomenuti period vremena. Dalje, tebe ovo podseća na devedesete, mnoge matorce su devedesete podsećale na drugi svetski rat. Stvari se stalno ponavljaju, žao mi je, mislim da to ima veze sa mestom na kome se nalazimo, i mislim da će tako ostati jer mi tu ne možemo ništa da učinimo, osim da se kolektivno samoubijemo iz osećanja krivice i večite uskraćenosti. Malo karikiram. Možda je bilo bolje da smo ostali na Uralu ili Kavkazu ili šta znam, ali ovde smo, i trenutak zahteva borbu i stalni angažman. Nema nafte, nema dijamanata, ali ima zemlje. Moguće je malodušni mentalitet preusmeriti u pozitivnijem pravcu, ako se podje od sebe, to je mali doprinos poboljšanju sveukupne situacije. Na žalost, čini se da su ovde mnogo zanimljivija tuđa posla. Dalja reformacija državne uprave je svakako nešto poželjno i potrebno, da ne kažem neophodno. Isto mislim i za mnoge besmislice i fantazme koje su, koliko mogu da primetim, uzele maha i među "elitnijim" slojem. Stvari sa strane uvek izgledaju drugačije nego što su kada se tebi dešavaju. Određeni SFRJ sentiment čije sam provejavanje prepoznao između tvojih redova bih želeo da temeljno sahranim, jer se tako nešto neće ponoviti, ne za naših života. Račun za to sanjaranje se još uvek ispostavlja, i to u nejednakim ratama već dve decenije. Ko kaže da je ceo ceh samo naš je ili glup ili zlurad.
Nebeska Srbija inspiriše i obavezuje, realna situacija opominje i tera na oprez. Nadam se da si svestan da su naši zapadni "partneri" de fakto odlučili da nemaju dobre odnose sa nama u nastupajućem periodu. Samim tim moramo se okrenuti alternativama, zapad ipak nije ceo svet. Znam da je to shizoidno i kontradiktorno sa stanovišta mog i tvog identiteta ali zar nije predivno biti jedinstven i neponovljiv? Hibridne sorte su uvek bile otpornije i davale su veće prinose, a meni ne pada na pamet da idem u krajnosti i otkidam delove sebe zarad nametnutog ideala ideološke čistoće. Na taj način dokazujem svoju pragmatičnost, ujedno dokazujući da nacionalna osvešćenost ne mora nužno biti retrogradna, kako se to čini usled konstantnog ispiranja mozga briselskim poštapalicama.
U tom smislu kao inspiracija može da posluži doratna politika Kralja Petra. Izgledala je situacija beznadežno sa Austrougarskim pritiscima i ultimatumima, na kraju se ispostavilo potpuno suprotno, a zbog čega? Imali smo veru u sebe i svoje argumente. Za početak malo odvažnosti i hrabrosti ne može da škodi u trenucima kada se ideja "Srbije na zapadu" ponovo samosahranjuje. Nadam se da u sebi uviđaš da se nama ni ne dopušta mogućnost da ekonomski ojačamo. Tako će i ostati dokle god budemo tražili od drugih da odlučuju za nas, priznanje svejedno nikad nećemo dobiti. Na prvi pogled, priznajem, može prethodna rečenica zazvučati suicidalno, ali imamo li više šta da izgubimo?
Dragi moj Stejsi, svi smo mi na ovaj ili onaj način privrženi jednom te istom cilju: da živimo bolje i da idemo napred. No, na kolenima je to veoma teško ako ne i nemoguće postići. Petnaest godina nas šamaraju, udaraju, lome, samo da nas bace na kolena. Sve su udarce isporbali, potrošili milijarde, pokušavaju psihički da nas slome. A mi i dalje stojimo, i ne samo to, napravimo i koračić ponekad. Slažem se da je premalo, ali jel ima vajde žaliti za prosutim mlekom? Pašćemo jedino ako sebi budemo pucali u nogu. A čini mi se da to trenutno ne radimo, svakako ne u onoj meri u kojoj smo istrošili ceo jedan vek na praktikovanje te delatnosti.

objavljeno uto, 19.02.2008 11:19 | autor: stejsi (Neregistriran)

da krenem od kraja: za dobar deo šamara sami smo krivi. odnosno, krivi koliko i drugi, koji su nekako izbegli šamare. da li su bili pametniji, pa se na vreme priklonili jačem (naslućujem da si protiv te logike) ili šta već, ali je fakat da smo nerazumnim inaćenjem završili tu gde jesmo. ako se sećaš, koštunica je po inauguraciji odmah otišao u francusku, polažući velike nade u to višedecenijsko neraskidivo prijateljstvo. šta bi s tim? gde su danas englezi, na koje smo takođe u raznim periodima mogli da se oslonimo? nije valjda bedžet pacoli uspeo sve to da kupi? ili jeste? i kako, pobogu?
smatram, a ne znam da li se slažemo (vidiš, nikad o tome nismo pričali) da red mora da se napravi u svom dvorištu. iz moje perspektive to znači - mladića (ako već ne može i karadžića) u hag. bez obzira na to koliko je srba tamo i bez obzira na dvostruke aršine s albancima i ostalima. poverenje s ljudima koji su danas protiv nas nekako moramo da gradimo, da budemo državnički mudri čak i kad nas gaze. progutaš knedlu, pa ideš dalje. jer, znaš da ne razmišljaš samo o svom dupetu (poput ministara kriminalaca, svih odreda, u svim vlastima), već o srbiji za 10, 20, 30, 50, 100 godina. da ne ostane sentimentalno sećanje na narod koji je branio principe, ali nije odbranio svoje postojanje. sve nas je manje i sve smo nebitniji, čak i u regionalnim okvirima. a nije uvek bilo tako.
da se ne osvrćem baš na svaku rečenicu, ali poenta je bila u planu (za koji i dalje smatram, nasuprot tebi, da mora da postoji, jasan i artikulisan), ali je zapravo smisao celog ovog mog bulažnjenja: biti dovoljno jak, ekonomski i državnički, pa da malo zbijemo redove. da vidiš kako ćemo biti i vrli i principijelni, kad imamo vetar u leđa, jer smo bili pametni.
na kolenima se malo toga vidi, kad se uspraviš (a nije nužno da se prodaš) perspektive su drugačije. to, naravno, znaš.
i da, nisam jugonostalgičar. dobar deo žitija provedoh u rahmetli sfrj, ali mi je tada na pameti bio samo basket :)
nego, ako nemate pametnija posla, svratite sutra u dbro, jj i ja opet gnjavimo :)

objavljeno uto, 19.02.2008 20:05 | autor: nasdvoje

naravno da imam odgovor, ali postovaću ga kao zaseban entri. suštinski se slažemo više no što sam očekivao. sada imam puno obaveza, a valjalo bi i da razmislim malo... mnogo sam juče pisao o različitim temama na različitim jezicima, i po ko zna koji put doživeo overdouz kosovom.

i da, naravno, vidimo se sutra uveče, mada vidim da ćeš da puštaš neku milozvučnu muziku, i sve to u vreme kada adrenalin bukvalno može da se opipa u vazduhu. stvarno si šitstirer :)