objavljeno sri, 24.08.2011 09:00 | autor: bornaija (Neregistriran)

Idem sam, ozbiljan, gotovo smrtno ozbiljan, kroz špalir karijatida.
One se ne smiješe, one ne plaču, nit ljute se nit milost kazuju.
Ostajem zbunjen: odat će mi počast il' kažnjavat će me sad?

Al' možda nisam ja taj koji ide, možda sam ja taj koji stoji, a one prolaze mimo, ozbiljnih lica, skamenjenih u vremenu, neosjetljivih na lakoće i teškoće u prostoru.
Ja postajem nasmiješen, nekad zdvojno nasmiješen, ponekad tužan do boli, ponekad ljući od krvi, a karijatide prolaze, nepomućenih izraza, nepomaknutih stavova.

Stvari nemaju kraj. Imaju rubove. I ja sam rub Svemira.

objavljeno sub, 27.08.2011 18:13 | autor: josh

Hm, daš mi misliti. Da stvari imaju rub, dakle ono što je njihova krajnost, ono što nam je najbliže njima... Dakako, tu se zaziva šopovo Osvajanja kocke...mislim da je On to najbolje rekao...A krajnost? Hm, i to si dobro rekao...stvari nemaju kraj, ono su misli, materijalizirane misli i zato osuđene da budu preko puta nama. Blaženi su oni koji vjeruju da neke stvari ne postoje.
Sada bi Borges, obredno rekao: blago blaženima.

objavljeno sri, 31.08.2011 11:53 | autor: bornaija (Neregistriran)

Pitao se Šop: Za kakvog mene uobličuju se nove stvari?
U svojoj nepokretnosti zbog povrede počeo je spoznavati rubove stvari i beskonačnost kretanja između njih, vinuo se u kockasti svemir i osvojio ga izvana i iznutra preslažući ga savijanjem i rastezanjem.
Ja rubove nisam vidio kad je trebalo. Čak ni onda kad sam se saginjanjem za sjajnim komadićem nečega izbjegnuo snajperski metak koji je razorio bedro čovjeka iza mene pa taj danas spoznaje beskonačnost kretanja među rubovima stvari.
Ja sam se kretao površinom kugle i nalazio se beskonačnim u nestajanju bilo kad u bilo čemu. Možda zato toliko žudim za kockom na čijem ću konačnom rubu spoznati neki novi rub.