objavljeno čet, 01.04.2010 12:19 | autor: mirna22

izgleda da nikog više ničeg nije stah.e pa neću ni pisati o strahu ako mi nećete pomagati baš vi,anksiozni, poluludi ljudi ,kako nas ostali vide kad bježimo glavom bez obzira iz dućana,ili iz prepune crkve..možda i bolje da ne pišem,možda se netko počne bojati,jer strahovi se lijepe na misli..a toliko je ljudi tražilo pomoć na forumima,toliko ljudi traži nekog tko to isto prolazi i sad kad ja hoću da se igramo skupa,da pomažemo sami sebi,sad nema anksioznih ljudi..eto sad svi normalni..

objavljeno pet, 02.04.2010 00:14 | autor: natuknica

To sigurno nije točno - da nikoga ničeg nije strah.
Ali mnogi o svojim strahovima ne žele niti razmišljati, a kamoli priznati ih.
Zato ti se divim. Jer velika je hrabrost priznati da se nečeg bojiš.

Kada sam odlučila pisati blog, nisam se imala namjeru posvetiti nekoj konkretnoj temi pa onda ni ne znam kako to izgleda kada zamisliš neku temu za svoj blog. To što ti se čini da ima malo komentara je dosta normalna pojava u početku bloganja. Nemoj zbog toga odustati. Sve to što napišeš ostaje na internetu i neće ti uvijek svatko kome taj tekst pomogne ostaviti trag. Ja osobno baš mislim da je to dobra tema i da ima sigurno puno ljudi kojima će koristiti. Nekad im je možda prebolno pisati o istom takvom iskustvu, a nemaju ništa niti za proturječiti pa šute. Kao što rekoh, ne treba te to obeshrabriti. Ali ne mora to značiti niti da se moraš držati samo i isključivo "zadane teme". ;)

Moram priznati da je meni bloganje puno pomoglo čak da bolje upoznam samu sebe.

A reći ću ti još nešto o čemu nikada do sad nisam pisala, a moglo bi čak i iznenaditi: ja se bojim paukova.