objavljeno sri, 10.12.2008 20:12 | autor: nasdvoje

e, sad baš jedva čekam da čitam!

objavljeno čet, 11.12.2008 20:06 | autor: nasdvoje

inače, kad sam se ja zainteresovala za situacioniste. prvo sam za njih čula u toj knjizi Tajna istorija umetnosti, al u to neko vreme, moja dobra dugarica je imala veliki prblem d apronađe posao. I izmenjala je tako gomilu poslova gde su je ponižavali raznim zahtevima, nisu davali pare, kritikovali je što se ne smeši mušterijama, što se ne uživljava u posao itd. Dok mi je o tome pričala, sva presamićena, videlo se da nju muči što ne može da nađe posao, da je muči ne samo to što nema para da plati stan i hranu, nego da se, mimo toga, time što ne radi i što se potuca od poslodavca do poslodavca, oseća kao manje vredna od onih koji rade, da ju je čak sramota, da krivi sebe. Mene je to mnogo pogodilo. Pogodilo me što nju, pored toga što se muči s parama, dodatno opterećuje takva jedna percepcija same sebe kao gubitnika, povrh svih kvaliteta koje ima. Stvar je u tome da je nametnuta jedna posebna lestvica vrednosti koja uključuje rad u sebe. Ako radiš do pet i preko pet, ako imaš da sebi kupiš bogaoca, ti si utoliko vredniji u očima svojim i očima svojih bližnjih. Nije to ona čista koristoljubivost, kao hoće te devojke ako imaš da im kupiš cipele. Čisto psihološki, ti si čovek u tuđim i svojim očima, a ovako si neka gnjida. Nemaš poso ne možeš da se socijalizuješ. Nemaš para, opet isto. Nema mesta za tebe. U vakuumu si nekom. Pa, izgovori ljudi koji ne rade... Kako da proceniš sebe ako si van svakog sistema procene (rad i novac)? Ko si ti onda? Čemu i kome služiš? Ako nisi od jutra do mraka aktivan u žurbi, željan na sto strana, ti si neki hitac u prazno, ko da je bog prdnuo pa ti izleteo da zagadiš vazduh radnom narodu. Dalje, to što je nemoguće sagledati sebe van poredbenih aršina koji nam stalno zakucavaju u mozak kao eksere. Počev od reklama gde je sve izraženo poredbeno: viši, deblji, mršaviji, sjajniji, belji, bolji, skuplji, jeftiniji... Dakle, takav kakav si u 14 hi 23 min u kolko gledaš reklamu nisi dovoljno dobar, ne postojiš. Tvoj trenutak taj je tebi oduzet, on je rastegnut, kroz ova poređenja, u jednu beskonačnu trkaću traku koja vodi nekoj zamišljenoj večnosti kojoj treba da težiš. I ti uvek misliš, sutra ću biti bolji, za mesec dana, tvoje vreme postaje samo buduće vreme, tvoj život se rasipa u planovima i nikad nisi živ u trenutku.Nijedna situacija više nije realna, jer je svaka tek zamka u kojoj si uhvaćen da ti se predoči šta bi ti sve mogo, hteo, voleo, želeo. Postaješ jedna izmučena vreća želja koja nikad ne živi sopstveni život. I sve ovo je nekako neprimetno i svakodnevno da i samu sebe uhvatim u panici: imam li ja dovoljno ambicija (nemali broj puta je ispalo, kad mi drugi pričaju o meni, da ja nisam dovoljno ambiciozna, da bi mogla više i bolje i što se ne potrudim jače, te što ne laniram i što ovo i ono...). E, zato su meni situacionisti bitni iako znam da nisu održivi kao neka bogtepita revolucija, ali jesu makar u tom smislu da se svako bori za to da bude prisutan u svojim trencima i svojim situacijama, da ih ne napušta duhom zarad planova, da ih proživljava, jer to je njegov život, a ne nešto što bi možda mogao da ima. Ako se potrudi.

objavljeno čet, 11.12.2008 22:47 | autor: nasdvoje

heheh, strpi se malo, spremam prikaz o knjizi koja dosta ubedljivo obrazlaže tezu da ni zaposleni nisu što su nekad bili ;)